Ne razumem sta je to u njenim ocima, zasto je toliko posebna? Od prvog trenutka otkad sam je video probudila je u meni nesto, nesto posebno, nisam siguran da za takvo sta ima naziva i definicije. Jednostavno je ozivela srce kameno, unela boje u moj tmurni zivot na neki svoj nacin. Posle suprugine smrti i moj zivot je nestao, ona je umrla i nije vise medju zivima, ja sam medju zivima ali sam bio mrtviji od sve jednog mrtvaca. Sve do dana kada sam prvi put video nju. Njene usne i tuzno umorni pogled sreo sam u hotelu u kojem sam odseo par dana. U Palomino sam dosao u nadi da cu se izolovati od svega, posla, prijatelja, nekog nedofinisanog pojma "porodice" koja odavno ne postoji, uspomena na suprugu. Nisam mogao vise biti u nasoj kuci, pocela su da me guse sva ta prisecanja, sve te slike, misli, gde god bi se okrenuo video bi suprugu, svaki korak koji bi napravio u toj kuci bio je pracen njenim poslednjim recima: "Budi srecan zasluzujes to. Volim te." , sve su to uspomene pune bola, uspomene koje izazivaju unutrasnji raspad coveka, neprimetno, tajnovito i tiho ali vrlo, vrlo bolno. Ta devojka mi je vratila nadu u zivot, ne znam kako ali je uspela od prvog momenta naseg susreta uspevala je. Od silnog razmisljanja i straha nisam znao kako da joj pridjem, kako da se ponasam prema njoj. Odlucio sam da svako malo zovem poslugu u sobu kada bi ona bila u smeni, mislim da sam bio najnaporniji gost. Svaki put kada bi ona dosla trazio sam neku novu glupost, nesto sto verujem nikada niko nije. Najgora glupost koju sam uradio i mislim najvise u zivotu osramotio bilo je kada sam glumio da se ne osecam dobro i da nemam dovoljno vazduha u hotelu. Pozvao sam poslugu u sobu, kao i obicno dosla je ona, cim je usla u sobu poceo sam da pricam kako se gusim i kako imam vrtoglavicu. Kao svako normalan i ona se zabrinula, otvorila prozor, dala mi vode, ali kao da nije bilo pomoci. Trazio sam od nje da me odvede na Palomino plazu jer sam rekao da imam osecaj da cu umreti. Kao i svaki dotadasnji zahtev bez pola reci ona je ispunila. Uzela me pod ruku i polako izvela na plazu. Nisam pogresio vec tog trenutka sam znao, dobro sam joj rekao, imao sam osecaj da cu umreti samo ne od gisenja i vrtoglavice, vec od njene blizine. Od njene blizine srce mi je lupalo kao ludo, mislio sam da ce iskociti iz mene, iskociti i odleteti u njene ruke. Gusio sam, ma i to sam, samo ne zato sto sam se osecao lose vec od njene blizine, njenog mirisa, dodira i njenog pogleda koji opija. Kada smo stigli na plazu umiljatim glasom sa puno stida krijuci pogled rekla mi je da sednem i uzivam dok mi ona nesto kaze. Onda se pozela crveniti, blediti, zutiti, mislio sam da ce joj pozliti, sela je pored mene i uzela za ruku, te pocela umiljato da prica: "Nemas potrebu da lazes da ti nije dobro kako bi izasao sa mnom na plazu, ne znas glumiti ni najmanje" , razvuce usnice dok se ja topim slusajuci je, "jednostavno si me mogo pozvati na spoj, na koji bi rado i bez imalo razmisljanja pristala. Otkad sam te prvi put videla, I ako te ni ne poznajem, ocarao si me, neprestano mislim na tebe. Svaki dan kad se spremam na posao jedva cekam da dodjem i prihvatim tvoj poziv, da dodjem u tvoju sobu i ispunim jos jedan od tvojih smesnih zahteva." Tu noc, bas na toj plazi, desilo se nesto carobno, nesto kao nikada prije i nikada nikome. Desilo mi se ...
Nema komentara:
Objavi komentar