O tome danu

Neki dan sam na televiziji gledao dokumentarac o pustolovinama i takozvanim ljudima koji avanturama bacaju rukavicu u lice. Razmišljao sam jedno vrijeme o njima,a onda sam razmišljao da li bi se ja mogao upustiti u nešto slično. Ja,inače miran i ne izlazim iz kuće ako baš ne postoji razlog i sad da sve ostavim i krenem na neko putovanje. Pomislio sam: Jednom se živi i isplanirao put. Kad sam rekao prijateljima za svoju namjeru,istina bilu su malo iznenađeni ali to me i ne čudi. Utovario sam stvari u svoj auto i krenuo u pustolovinu. Probao sam izbjeći guste automobilima prometnice i široke brze ceste. Vozio sam mirnim cestama uz šumu i planinskim putovima. Nisam ni znao za neke ceste da prolaze kroz takvu prirodu i takav krajolik. Vozio sam uz sela u kojima se rijetko viđaju gosti,pa su svi gledali kada sam prolazio. Čak sam naišao i na zatvorenu cestu,pa sam se par kilometara morao vračati unatrag. Kad sam bio mlađi volio sam se penjati na brdo iza naše obiteljske kuće,pa sa odlućio svratiti do planine da se probam malo uspeti i baciti pogled sa svojim dvogledom. Parkirao sam auto u podnožju između dvije ogromne stijene. Nadao sam se da ga nitko neće dirati. Popeo sam se oko tridesetak metara i već mi se pružao fantastičan pogled. Otišao sam i malo više i već mi je zastao dah. Morao sam malo i odahnuti jer nisam imao više snage. Naslonio se na stijenu i promatrao u daljinu. Svidjela mi se moja avantura a sve što sam u daljinu mogao vidjeti sad više nisu bile daljine,sada su to bila moja nova odredišta jer zasigurno neću stati samo na ovom putovanju.